Uprkos dosadašnjem uspehu, autori filma o fudbalu u Kraljevini Jugoslaviji su se nedavno potrudili oko loše reklame. Time je nažalost zaboravljeno da u filmu nisu odstupali od umetničkih ambicija i da je do sada najveća kontraverza bila minorna rasprava o verodostojnosti života u međuratnom Beogradu prikazanog na velikom platnu. Činjenica da film nisam pogledao je dodatni podsticaj da o potonjoj temi ostavim par bajtova u blogosferi.
Podtekst je dakako širi, jer je srpska kinematografija iznedrila film čija se radnja silom prilika ne odvija u oronuloj socrealističkoj scenografiji i ne nudi teške životne priče ljudi zarobljenih u tranziciji. Iz recenzija sam zaključio da je glavna ideja sabornost (šta god to značilo), a sve u duhu nikad dostignutog ideala sa grba na kome sijaju četiri ocila, da samo sloga Srbina spasava.
Ne čudi me da sam tokom čeprkanja po internetu naišao na komentar da je zabrinjavajuća, čak opasna, potreba da se od dotičnog perioda stvara ideal bolje prošlosti. Posle desetak godina u dijaspori imao bih štošta da kažem u vezi tog diskursa. To je ista škola razmišljanja koja je tokom devedesetih svim sredstvima pokušavala da Srbiju dozove pameti, posle 5. oktobra ubeđivala građane da treba da budu strpljivi jer promene neće doći preko noći, a već izvesan broj godina nas jednostavno zavitlava na putu ka Evropi. Ali time ćemo se pozabaviti u nekom od narednih sastava u kome ću uz praktične primere pojasniti razloge za rodoljublje.
Vratimo se, zato, na temu i pokušajmo da se usredsredimo na bivšu prestonicu SFRJ. U zavisnosti od izvora, njen opis tokom prve polovine dvadesetog veka bi mogao da se nađe bilo gde u rasponu od selendre do velelepne metropole u kojoj se znao neki red dok je vladala monarhija. Zahvaljujući internetu, cenim da je moguće pronaći dokumentaciju koja potvrđuje ili pobija bilo koj tvrdnju na toj skali.
Lično više volim dokaze koje sam mogu da proverim ali zbog vremenske distance i slabog sećanja na priče baba i deda, mogućnosti su ograničene. Tako sam tokom putovanja po Evropi razgledao arhitekturu iz devetnaestog i dvadesetog veka u gradovima koje sam posećivao. S obzirom da su iz centra Beograda uklonjeni kiosci sa pljeskavicama i mešovitom robom, a fasade zgrada po najprometnijim ulicama dovedene u red, arhitektura se pokazala kao dobar etalon.
Ali tek na pariskom groblju Per Lašez (Père Lachaise) sam po prvi put svesno i spontano primenio tehniku benčmarkinga (benchmarking) na okruženje u kome se nalazim. Ona nam u menadžmentu omogućava da uporedimo sopstvene proizvode i procese sa najboljim takmacima iz iste industrije ili uspešnim predstavnicima drugih industrija. Naravno, ne pričam o upoređivanju uređenja večnog prebivališta Džima Morisona sa onima u Aleji velikana na Novom groblju, već o grobnicama zaslužnih i imućnih građana podignutih pre Drugog svetskog rata, gde sam ustanovio zapanjujuće sličnosti u stilu. A kod grobnica vojnika i oficira palih u Prvom svetskom ratu, ove sličnosti su bile još veće.
Nisam hteo da se zadržim na ovoj pomalo turobnoj zabavi i okrenuo se ponovo arhitekturi. U Beču sam pronašao mestašca u centru koja neodoljivo podsećaju neke lokacije u Knez Mihajlovoj ulici i centru grada. Po opštem utisku a verovatno zbog geografske blizine su predratne građevine u Budimpešti bile još sličnije. Istanbul bih ukratko opisao kao Beograd na moru sa puno džamija. Berlin može da se poredi ali ponajviše po sučeljavanju stare i socrealistučke arhitekture na uslovno rečeno ograničenom prostoru.
Dakle, Beograd je grad u kome sam odrastao, u kome se sreću evropska i bliskoistočna tradicija i gde decenije socijalizma nisu uspele da ubiju balkanski šarm. Definitivno je bio metropola u prvoj polovini dvadesetog veka. Jeste da se posle Drugog svetskog rata promenio režim, ali se i svet u međuvremenu promenio, a Beograd ostao metropola.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen