Prva
polovina osamdesetih važi za poslednji bezbrižan period na području bivše Jugoslavije.
S obzirom da sam u to vreme pohađao osnovnu školu, moja bezbrižnost se na
izvestan način podrazumevala. Uspavljivao me je radio-kasetofon koji je otac
prepustio bratu i meni na korišćenje i, u našim očima, poboljšao nam kvalitet
života. Slušali smo radio program i pesme kojih se uglavnom ne sećam ali
prepoznajem i danas kada ih čujem, iako često ne znam ko je izvođač. Jedan od
izuzetaka je „Kenozoik“ grupe Idoli. Zanimao sam se za dinosauruse, arheologiju
i istoriju i znao šta znači naslov pesme. Samozadovoljno sam pevušio refren
padajući u san.
Petnaestak
godina kasnije, tokom prvog talasa jugonostalgije, kretao sam se posve
drugačijim zvučnim pejzažima. Imao sam i bend, uspešan s obzirom šta smo svirali. Jedan
od spotova nam je režirao Raša Andrić koji se javio tokom priprema za „Tri
palme za dve bitange i ribicu“ i ponudio da učestvujem u stvaranju muzike za
film. Potpisivao ju je Vlada Divljan, a ako vrhunac, u jednoj numeri bismo
pevali Šaban Bajramović i ja i prikazali dva ekstrema srpske kulture
devedesetih. Dobio sam i epizodnu ulogu za čije smo potrebe moj drugar Čavić i
ja proveli par dana na setu, ali je od te scene u montaži preteklo svega
nekoliko sekundi.
Otišli smo kod Vlade na upoznavanje. Na vratima stana
je bila pločica na ruskom (Дивлян), što
sam protumačio kao ponosno isticanje porekla, ali me je Vlada razuverio.
Napravio je pločicu u Sovjetskom Savezu pre perestrojke jer nije znao na šta da
potroši rublje koje je imao. Lako smo se dogovorili, čak sam dobio zadatak da
napišem jednu strofu, a Vlada je odabrao jednu pesmu mog benda za saundtrek. Radilo
se brzo i za ono vreme revolucionarno, dobar deo muzike je bio napravljen i
snimljen na kompjuteru. Nešto kasnije sam otpevao svoje deonice i prateće
vokale za verziju pesme „Pomoć, pomoć“.
A onda je na red došlo snimanje spota. Režiser je bio
Dušan Milić koji je kasnije izgradio ozbiljnu karijeru, iako sam ja lobirao za
Ćirila jer se dobro pokazao u saradnji sa mojim bendom. Tu sam upoznao Šabana
koji je svoje deonice otpevao posebno, a danas bi ih verovatno poslao mejlom
ili okačio na klaud. Nosio je kačket i beli pleteni prsluk marke Lakost i
požurivao nas jer je isto veče pevao na nekoj slavi u Nišu. Kao i svako
snimanje, i ovo je bilo prozaično, iako je monotoniju svojom posetom i pojavom
razbio Zdenko Kolar. Taj dan je bio vrhunac moje muzičke karijere.
Sve u svemu, nekoliko meseci sam se družio sa Vladom
Divljanom. Tada mi je imponovalo da živa legenda domaćeg rokenrola deli svoje
vreme sa mnom i vodi prilično obične razgovore. Bilo je muzičara sa mnogo
slabijim i beznačajnijim opusom koji su imali veći i jači ego od njega. Sada mi je, pak, još
zanimljivije da je probao da započne život u Srbiji ispočetka. Onda sam
inostranstvo zamišljao kao obećanu zemlju i bilo mi je neshvatljivo da to može
biti geografska odrednica na kojoj je sve u najboljem redu ali duša ume da zaboli
ili, kako bi rekla majka jedne moje drugarice, tamo nije naše prirodno
stanište. Slušao sam o Australiji, prodaji vina, čak i o poklanjanju svinjske
polutke u programu radija dijaspore na kome je neko vreme radio.
Odužio
sam se Ćirilu i povezao ga sa Vladom, jer je malo pre toga napravio spot za
verziju „Rusije“ sa živog albuma „Odbrana i zaštita“. Zanimljivo je da ga je uradio
bez ikakvog kontakta sa bendom, a ispostavilo se da je pesma nastala pre nego
što je Vlada bio u Rusiji. Gorepomenuto putovanje je samo potvrdilo osećanja
koja je kroz pesmu želeo da prenese. Bio je zadovoljan spotom.
Još
skoro deceniju kasnije, kao prekaljeni gastarbajter, obreo sam se u Beču. Doleteo
sam loukost kompanijom, sleteo u nepristojno rano vreme i gledao kako se grad budi.
Švrćkao sam se po centru čekajući da sa posla izađu Aleksandra i Graja kod
kojih sam spavao. U poseti im je bila i njena majka koja je pomagala oko dece i
rečima iskazala ono što mi se vrzmalo po glavi o inostranstvu i prirodnom
staništu.
U pustoj ulici u, ako se ne varam, prvom becirku (1. Bezirk) sam ugledao Vladu
Divljana. Trebao mu je trenutak da me se seti i, kao da je to najnormalnija
stvar, u razgovoru smo produžili do obližnje vinarije. Vraćao se od zubara, a
na putu kući je hteo da kupi trapist pivo, pravljeno u jednom od deset trapistanskih
manastira, i preporučio mi sortu koja tri puta prolazi kroz fermentaciju.
Vestmale (Westmalle) mu je bila omiljena marka, iako ću kasnije naučiti da
cenim i Šimaj (Chimay). Razmenili smo brojeve telefona, obećao sam da ću se
javiti, a dan-dva kasnije ga i posetio.
Haustor
zgrade je neverovatno podsećao na njegov beogradski dom, sa prastarim liftom u
kavezu od kovanog gvožđa. Kao da se nije preselio. Sinovi su bili u obdaništu
ili školi, pa smo izašli na ručak. Pogostili smo se u kafani koja je služila domaću
kuhinju i vino u čašama koje su izgledale kao šolje od stakla, kako običaj
nalaže u Austriji i na jugu Nemačke. Mene je tresla jugonostalgija, a zahvaljujući
brzoj internet vezi sam do tada čuo i video svu muziku i filmove do kojih sam
ikada želeo da dođem. A naišao sam i na jednu novu školu mišljenja, po kojoj su
tokom osamdesetih u SFRJ svi osim narodnjaka bili narkomani, odnosno
padavičari, da iskoristim onovremenski izraz. Raspitivao sam se kod Vlade o
Novom talasu i on mi je odgovarao iskreno ali diskretno. Nije sve bilo kao što
samozvani znalci na internetu tvrde.
Kada
moje zapitkivanje nije skretalo razgovor na ono što me je zanimalo, Vlada je
pričao o svojim trenutnim muzičkim planovima i porodičnom životu. Otpratio me
je do metroa gde smo se srdačno pozdravili, kao dva dečaka van svog prirodnog
staništa. A ja i danas cenim ljude koji sagovornicima posvećuju pažnju bez
obzira ko su i pod kojim okolnostima ih sreću.
